ŠABLONIZAM

Nađeš se jednom u nekom vremenskom vagonu, kada se kloparanje života ujednači. Gledaš različite predele kroz koje prolaziš , diviš im se ili ih prezireš ali površno i trenutno.Imaš svoje oteto parče slobode, polaznu i povratnu tačku pa ti je ostatak sveta igralište, kafe na Monmartru ili žurka na Kopakabani. Promuvaš se, pogledaš, poslušaš, proćakulaš i nazad, na voz. U svoj vilajet! Sad, tamni ili svetli, to već sam kreiraš!A šta su sve ljudi u stanju da iskreiraju, pa to je za novu granu psihosomatskih obolenja!Imam sreće da ništa ne primam k srcu nego k mozgu. Ono što ne razumem ne može ni da me povredi. A jasno mi je da razumem jako malo. Manje stvari razumem nego što ih znam.

Sa ljudima je obrnuto. Razumem ih i ako ih ne znam.
Jer su tako jadno šablonirani!
Ima tome godinu dana, slušam poznanicu kako muke muči s mužem! Problemi na sve strane!
Te zašto je zaboravio rođendan njene mame, te nije je izveo na večeru dva meseca, te čini joj se da počinje više da pije. A i oni njegovi drugovi, to sve alkosi i besposličari! Kad je zadnji put izveo decu u park, hajde, kad?!? I sve košulje mu ona kupuje; da nije nje, išao bi go!
Doooaaoobro! Odslušala, otprilike kao Stojinu pesmu na tuđoj svadbi. Jbg, mora se.
Šest meseci kasnije, druga priča!
Jebote, nešto se mnogo prodobrio! Ne visi više na kompjuteru kao ranije, čak sam predloži da odu na Kej ili do Meka, s decom. A da mi situacija bude jasnija: kupio je sebi parfem! Neki Boss-ov, ubija! Pa krenuo na fudbal, rekreira se, čovek! A to što ona nema vremena za: 1.)Ovo, 2.)Ono,3.)Vidi pod 1. i 2. i dodaj do 6., po izboru, to nema veze! I stalno se nešto smeška. Moree, sumnjiv je on njoj! Moraće da mu pregleda telefon i da provali šifru za fejs. Šta ja mislim, da nema neku?
Šta ja mislim?
Evo šta mislim!
Mislim da ti ne želiš da čuješ šta ja misim, al kad insistiraš:
Mislim da je s njim sve u redu ali s tobom nije. Mislim da si zajašila čoveka ko Mićun popa i nikako da skpiraš: leđa nisu sedlo! Mislim da ti ga neće ukrasti druga žena, oteraćeš ga sama.
Očekivala si bajku, dobila si život i to je ceo tvoj problem.
Ne razumeš prvi postulat: Nisi mu majka nego žena.
Ni drugi: Muž nije vlasništvo.
Ni treći: Da brak odlazi u majčinu čim prestane zabavljanje! Makar u tragovima.
Ni četvrti: Ljudi se menjaju! Postoji šansa da to više nije onaj u koga si se zaljubila. I obrnuto.
A bogami, očigledno da peti nikad nisi ni znala: Emocije su potrošna roba i nikad iste za ceo život. Ko govori drugačije, laže druge da bi slagao sebe. Ne kažem da ih nestane, naprotiv, ali se transformišu. Neki parovi dobiju decu pa su sve više mama i tata a sve manje muž i žena. Neki vole da im je dosadno, pa uživaju što su čika i teta (čak i sa 25-6 godina). Neki postanu brat i sestra , sedmo koleno. Određen broj njih postanu i neprijatelji. A neki su se, jbg, na samom početku zajebali u proceni. Retki ne zaborave da ostanu momak i devojka.
Sve što te je privuklo i zadržalo, jedom će ti postati obično i rutinski. (Dobro, de, ne skači mi u oči s tom „nijetačnomisevolimoistovećstogodina“ tezom, čula sam je sto puta i bolje da ne znaš većinu epiloga.)

Elem, sve što te je privuklo i zadržalo, jedom će ti postati obično i rutinski ako se ne menjaš i dozvoliš njemu da se menja. Pa se iznova zaljubljuješ u nove odlike iste osobe.
Umesto da se pitaš zašto on radi ovo ili ono, ponudi mu nešto bolje. Ne mislim na formu (lepotu, stil, seks). Mislim na sadržinu. Znam da znaš šta voli da jede, a znaš li o čemu voli da razmišlja? Znaš koju muziku sluša, a znaš li zašto? Ako „možda ima neku“ možda je to zato što više nema tebe.
Znaš li?

 

Autor – Jelena Milenković Mladenović