Petar Pan

Posted: March 27, 2015 in divlji u srcu

Gospel of Lestat Gianni

Trka sa vremenom.
Trka sa parama.
Prebrz život. 
Prebrza hrana.
Koliko uopšte stignemo da postignemo bilo šta u životu?
Šta uopšte znači biti ostvaren? Postići nešto?
U celoj toj gužvi gubimo prioritete, gubimo snove, želje…Gubimo sami sebe.
Čitave generacije su se tako izgubile. Potpuno onemogućene da iskoriste sav svoj potencijal.
Zakinuti, zajebani, prodani…
Vreme nas pregazilo. Niko nas nije pripremio da će naše prekinuto detinjstvo imati toliko dalekosežne posledice.
Pozitivno je to što smo naučili da ništa ne sme da nas iznenadi, u isto vreme to je i negativno.
Negativno je isto tako i sve ostalo.
Ostali smo tamo negde u magnovenju. Nikada sigurni da li smo stvarno kompletne ličnosti.
Niko ovo nije pomenuo, ne znam ali mislim da bi najbolji naziv za sve nas rođene tamo sedamdeset i neke pa na dalje bio Petar Pan Generacija…
Plašim se da smo pogrešno odrasli.
Neki penis nam definitivno fali u glavama.

View original post 190 more words

Slušaj, srećo…..

Gospel of Lestat Gianni

Šta ako se sve ovo dešava bez ikakvog razloga?
Šta ako je ljubav u stvari bolest?
Šta ako stvarno postoji bradati gari koji se smara gledajući nas od gore?
Šta ako ga zapravo srećemo konstantno?
Šta ako je on onaj alkos na ćošku kome si odbio da daš 10 Dinara?
Šta ako je on cigančica na semaforu koju si oterao u kurac kad je prišla da ti opere šoferku?
Šta ako ovaj život kojim smo toliko razočarani je zapravo ono što smo i tražili?
Šta ako pre svakog novog rađanja imamo izbor?
Šta ako smo ovako plitki jer nismo ni stvarani za velika dela?
Šta ako je zapravo taj isti bradati gari zapravo Đepeto ili neki dokoni progamer?

Stvarno mi je ponekad frka da se suviše zadubim u razmišljanja na ove teme.
Toliko toga ne znamo ni o čemu.
Zato ne volim da tvrdim kako sam pametan.
Možda samo malo…

View original post 71 more words

1505336_817205271642441_5904635646218329870_nKad rano ustanoviš da nisi u okviru neke od društveno-prihvatljivih formi, rano i počneš da se baviš sobom, uglavnom razmišljajući – šta sa tobom nije u redu?!
Ono što meni, između ostalog, fali da bih bila deo normalnog stada Gospodnjeg je – ljubomora. U svakom smislu, čak i ona, kažu poznavaoci podsvesna i nekontrolisana. Fali, jebiga, otkad znam za sebe.
Primetila sam to prvo u starijim razredima osnovne a ustanovila u sva četiri srednje. U onom periodu kad divljaju hormoni i budi se seksualnost, ja sam više ličila na francuskog paža nego na biće koje će ikada iole ličiti na žensko. Dakle, nigde ništa, ni dovoljno kilograma a ostale “ženskosti” da se i ne pominju! E, sad, oko mene drugarice preko noći postaju rasne devojke, a ja, da te Bog sačuva! Pa onda krenu neki momčići da se vrzmaju tu, oko našeg malog krda; sve su primećene, ja – ni pod razno! I htela sam, majke mi, da mi bude krivo! Dođem kući, zauzmem položaj, ugasim svetlo, i pokušam da izazovem nekakav bes, mržnju, kompleks, krivoću…na kraju počnem da se smejem. Meni, bre, super što su one zgodne!
Super mi što neko može da preskoči kozlić, a ja samo da razbijem glavu.
Super mi je i kad neko piše bolje od mene, iako je to najbolje što umem da radim. Stvarno mi je super, a pokušavala sam da mi bude krivo. Jesam, majke mi.
Najteži oblik odsustva ljubomore javio se kad sam napokon ostvarivala veze sa predstavnicima suprotnog pola. Prvu, pa drugu, pa treću…i tako redom. (Nema ih toliko, ne zanosite se!) Na sva osećanja kojih je svakako bilo, nikako nije dolazila ta ljubomora. Nikad nisam uspela da ubedim sebe da treba da me zainteresuje gde je kad nije sa mnom. Uvek me je zanimalo samo vreme koje provodimo zajedno. Nikad mi nije palo na pamet da se raspitujem o bivšim devojkama. Nikad me nije interesovalo ko mu je ona i šta će mu ova. Drugarice su mi govorile da to nije normalno, da bi trebalo da preispitam svoja osećanja. I preispitivala sam ih. Bilo ih je, matermujebem! Al nije bilo ljubomore. Ni za lek.
Ni u jednom slučaju. Ni danas, kad sam u braku.
Uvek me je zanimalo šta ko ima da mi pruži, ne šta može da mi oduzme. Šta ja kome mogu da ulepšam, ne šta mogu da sjebem. Kakvi smo kad smo zajedno, ne da li smo zajedno i kad smo jedno bez drugog. Gde je, šta je, s kim je? Ne. Dok je odsutan, razmišljam gde sam, šta sam i s kim sam ja. Bespotrebne sumnje zamenjujem smislenim zaključcima. Ne smatram ovo vrlinom, majke mi. Jednostavno, takva sam.

blog2
Objašnjenja ima nekoliko:
Prvo, nisam uopšte sujetna, iako na prvi pogled deluje totalno suprotno. Ne smatram da nema boljih, lepših, vrednijih od mene koje su možda voljivije, prijemčivije, poželjnije. Ne mislim da su moja osećanja garancija da će mi se uzvratiti. I obrnuto. Možda zato što, i pored raznih mana koje imam, nikad nisam bila bez zainteresovanih udvarača. Možda sam samo razmažena.
Drugo,hiperegoista sam. Ko nije sa mnom, taj je na gubitku. Nikad me ništa nije ubedilo u suprotno. Stoga, što bih se potrisala zbog potencijalnih gubitnika?
Treće: Možda, ali samo možda je neko u moju podsvest, svest, dušu ili savest, još pri rođenju utisnuo jeftinim kineskim žigom ono toliko nebalkanski, netemperamentno, skoro nedostižno ali , evo, moguće:“Ako me voliš, oslobodi me.“
Ako te volim, slobodan si. Na tebi je šta ćeš sa tom slobodom.

Autor – Jelena Milenković Mladenović Autor

Video  —  Posted: March 9, 2015 in Jelena Milenković Mladenović

ŠABLONIZAM

Posted: March 6, 2015 in Jelena Milenković Mladenović

sablon1Nađeš se jednom u nekom vremenskom vagonu, kada se kloparanje života ujednači. Gledaš različite predele kroz koje prolaziš , diviš im se ili ih prezireš ali površno i trenutno.Imaš svoje oteto parče slobode, polaznu i povratnu tačku pa ti je ostatak sveta igralište, kafe na Monmartru ili žurka na Kopakabani. Promuvaš se, pogledaš, poslušaš, proćakulaš i nazad, na voz. U svoj vilajet! Sad, tamni ili svetli, to već sam kreiraš!A šta su sve ljudi u stanju da iskreiraju, pa to je za novu granu psihosomatskih obolenja!Imam sreće da ništa ne primam k srcu nego k mozgu. Ono što ne razumem ne može ni da me povredi. A jasno mi je da razumem jako malo. Manje stvari razumem nego što ih znam.

Sa ljudima je obrnuto. Razumem ih i ako ih ne znam.
Jer su tako jadno šablonirani!
Ima tome godinu dana, slušam poznanicu kako muke muči s mužem! Problemi na sve strane!
Te zašto je zaboravio rođendan njene mame, te nije je izveo na večeru dva meseca, te čini joj se da počinje više da pije. A i oni njegovi drugovi, to sve alkosi i besposličari! Kad je zadnji put izveo decu u park, hajde, kad?!? I sve košulje mu ona kupuje; da nije nje, išao bi go!
Doooaaoobro! Odslušala, otprilike kao Stojinu pesmu na tuđoj svadbi. Jbg, mora se.
Šest meseci kasnije, druga priča!
Jebote, nešto se mnogo prodobrio! Ne visi više na kompjuteru kao ranije, čak sam predloži da odu na Kej ili do Meka, s decom. A da mi situacija bude jasnija: kupio je sebi parfem! Neki Boss-ov, ubija! Pa krenuo na fudbal, rekreira se, čovek! A to što ona nema vremena za: 1.)Ovo, 2.)Ono,3.)Vidi pod 1. i 2. i dodaj do 6., po izboru, to nema veze! I stalno se nešto smeška. Moree, sumnjiv je on njoj! Moraće da mu pregleda telefon i da provali šifru za fejs. Šta ja mislim, da nema neku?
Šta ja mislim?
Evo šta mislim!
Mislim da ti ne želiš da čuješ šta ja misim, al kad insistiraš:
Mislim da je s njim sve u redu ali s tobom nije. Mislim da si zajašila čoveka ko Mićun popa i nikako da skpiraš: leđa nisu sedlo! Mislim da ti ga neće ukrasti druga žena, oteraćeš ga sama.
Očekivala si bajku, dobila si život i to je ceo tvoj problem.
Ne razumeš prvi postulat: Nisi mu majka nego žena.
Ni drugi: Muž nije vlasništvo.
Ni treći: Da brak odlazi u majčinu čim prestane zabavljanje! Makar u tragovima.
Ni četvrti: Ljudi se menjaju! Postoji šansa da to više nije onaj u koga si se zaljubila. I obrnuto.
A bogami, očigledno da peti nikad nisi ni znala: Emocije su potrošna roba i nikad iste za ceo život. Ko govori drugačije, laže druge da bi slagao sebe. Ne kažem da ih nestane, naprotiv, ali se transformišu. Neki parovi dobiju decu pa su sve više mama i tata a sve manje muž i žena. Neki vole da im je dosadno, pa uživaju što su čika i teta (čak i sa 25-6 godina). Neki postanu brat i sestra , sedmo koleno. Određen broj njih postanu i neprijatelji. A neki su se, jbg, na samom početku zajebali u proceni. Retki ne zaborave da ostanu momak i devojka.
Sve što te je privuklo i zadržalo, jedom će ti postati obično i rutinski. (Dobro, de, ne skači mi u oči s tom „nijetačnomisevolimoistovećstogodina“ tezom, čula sam je sto puta i bolje da ne znaš većinu epiloga.)

sablon

Elem, sve što te je privuklo i zadržalo, jedom će ti postati obično i rutinski ako se ne menjaš i dozvoliš njemu da se menja. Pa se iznova zaljubljuješ u nove odlike iste osobe.
Umesto da se pitaš zašto on radi ovo ili ono, ponudi mu nešto bolje. Ne mislim na formu (lepotu, stil, seks). Mislim na sadržinu. Znam da znaš šta voli da jede, a znaš li o čemu voli da razmišlja? Znaš koju muziku sluša, a znaš li zašto? Ako „možda ima neku“ možda je to zato što više nema tebe.
Znaš li?

 

Autor – Jelena Milenković Mladenović Autor

 

zablog3-„Heej, draga!“ – čujem ja al se ne okrećem. Možda nije upućeno meni, pa da se džaba izblamiram!
-„Jelooo!“
E, ovo bi već moglo da bude na moju adresu. U stilu jedne Garbo, okrećem se na kant; kukom pa nosem. Vidim, smeje se žena, zubima i desnima . Zaletela se, mišljah, oboriće me, bokte! Da l bežati il se praviti da sam je prepoznala? Ostade dilema nedosmišljena, kad se ona domože mog stajaćeg prostora ispred „Maksija“, gde sam uljudno i domaćinski bila krenula.
-„Gledam ja, da l si ti il nisi, pa vidim: jesi! Jaao, otkad te nisam videla! Pa, promenila si se, popravila si se al svaka ti čast kako izgledaš!“ – priča ona, ne mereš je zaustavit’ ni ležećim policajcem! Ko je , jebote! KO JE?! – „ Baš sam te skoro pominjala! Rekoh Goranu: baš bih volela da se vidimo, da se ispričamo, – KOM GORANU?! – „da je pitam, ona zna mnogo ljudi, možda nekom treba radnik…“- A, TU SMO! –„ Nego, kako ti je onaj drug što se oženio sa onom mojom drugricom pa imaju dve ćerke? Jeste li u kontaktu? I nju bih baš volela da vidim…“ – DRUG,ĆERKE,DRUGARICA, KONTAKT…HAJDE,JELENA,SKONCENTRIŠI SE, RASPUSTI MISLI, DIŠI DUBOKO, SETI SE, AMAN, KO JE OVA ŽENA! – „..znaš kako je, eto, baš i Goran kaže, udaljili smo se od svih; deca u školu, ovaj mali bla-bla-bla, ova starija bla-bla-bla…Nego, kako ti je sestra? Jao, što je ona meni slatka, onako mala…“- MOJA SESTRA MALA?! –„…A kako ti je na poslu? Čula sam da si se udala…“- DA, SKORO, PRE DVANAEST GODINA-„…ma, ti si uvek bila car, baš kažem Goranu…“- AKO JOŠ JEDNOM POMENE GORANA, RANIĆU IL SEBE IL NJU! – „ Još čuvam slike, znaš ono kad ste se slikali na Košutnjaku sa onim fudbalerima…ma, kad ste išli Vesna i Miloš i ti i Goran …-“OPET GORAN?!-“…vi ste se tada zabavljali, al da znaš, meni to uopšte ne smeta, baš mu kažem kako na tebe nikad nisam bila ljubomorna…“ OOOOOP, KOČIII! ODNESE VRAG ŠALU! U mojoj kolekciji bivših momaka ne postoji nijedan, jbg, Goran! Osim ako su me otimali vanzemaljci i isprobavali na meni selektivnu lobotomiju. Ili …čekaj, nisam valjda toliko faulirana u pamćenje da ne mogu da se setim nekog Gorana …a ni ove žene! Provlačim joj lice kroz filtere sećanja , oduzimam joj dvadeset godina al ni tako podmlađen lik ne prepoznajem.
–„ Jelena, znaš li ti uopšte s kim pričaš?“ –O, FALA BOGU DA SI SHVATILA ZNAČENJE MOJE IZGUBLJENE, BLAGOTELEĆE I ULAVE FACE DOK TE SLUŠAM KAKO MELJEŠ!
-„ Izvini, molim te, pokušavam da se setim al ne ide! Moraš da me podsetiš…“
-„ A Gorana se sećaš,a?“ – osmeh isto širok, glas odjednom gorak.
-„ Pazi, poznajem mnogo Gorana al ni sa jednim se nisam zabavljala. Ti si mene s nekim zamenila, očigledno.“
-„ Čekaj, ti si Jelena Milenković, radila si na radiju…“
-„Jesam.“
-„ Eeee, pa kako sad, kao, ne znaš Gorana…Čekaj, eno ga! Goraneeee!“
Okreće se lik, ni po čemu prepoznatljiv, malkice proćelav, u košuljici i sandališkama i krene prema nama. Kako prilazi, tako usporava.
-„Vidi, Gorane, evo je Jela!“
Jao, pa Goran! To je bio neki drug druga mog druga koga sam videla par puta u životu , kad mi je donosio neke singlice sa retkim pesmama dok sam radila na radiju, otprilike sredinom devedesetih. I da, bili smo na slikali smo se na Košutnjaku al ne zato što smo IŠLI zajedno već smo se SRELI, i ne sa fudbalerima nego s nekom decom koja su pikala loptu dok su im matorci pekli roštilj. Zaboravila sam i njega, i njegovog druga, i njegove singlice još u doba Mladih socijalista!
-„ A ti i ja smo se zabavljali?“ – uljudno pitah.
-„ Izvini, Jelo, to Marica malo preuveličava…“ – pobeleo, pocrneo, oznojio se,smanjio se, ne gleda u oči ni mene nu nju.
OOO, SVETIJEBEMDATIJEBEM, TI LI SI SE SA MNOM ZABAVLJAO, MAGARČE, MENTOLU?! Nisam rekla al su jasno čuli. Oboje. A Marica, setih se, bila je isto tako drugarica drugarice moje koleginice koja je jednom bila u radiju u isto vreme kad i pomenuti Goran. Možda su se tu i upoznali pa smuvali, ko zna! Al gde, konjina, baš mene izabra da se veliča u Maričinim očima? I koja budala uopšte može da mu poveruje?!
Tja! Ima budala. Ljudi bi poverovali i u kombajne koji pevaju operu, ako im odgovara u datom trenutku.
Sve mi imamo nekog „Gorana“ , sigurna sam, al ja ih imam stepenovane.
I što je najzanimljivije, svi ti „Gorani“ koji su se „zabavljali“ sa mnom, „Gorani na kvadrat“ koji su od obične kombinacije iskonstruisali predbračnu vezu, „Gorani na kub“ koji su običnu vezu apgrejdovali u ljubav epskih razmera, sve da bi sebi podigli cenu u očima svojih „Marica“, ne mogu čak ni da me iznerviraju k’o čoveka. Taman se razbesnim, kažem: e sad ću da ti…ma, ništa! Šta ja još da im uradim što im sudbina već nije uradila?

 

Autor – Jelena Milenković Mladenović
Autor

Video  —  Posted: March 6, 2015 in Jelena Milenković Mladenović

Perfekcija

Posted: March 6, 2015 in Uncategorized

SAvršen 😉

Gospel of Lestat Gianni

Šta je savršenstvo?

Jing i Jang? Savršeni balans crnog i belog? Dobra i zla?

Dobrog i lošeg?

Ludila i razuma?
Šta!?

Stvarno ste ubeđeni da je to savršenstvo?

Kako može biti savršeno nešto što ima lošeg u sebi?
Da li mi to ipak samo lažemo sebe, jer nismo sposobni da pojmimo perfekciju?

Da smo bili predani traganju za savršenstvom koliko smo bili predani izmišljanju raznih definicija perfekcije, do sada bismo ga već sigurno pronašli.

Da li može matematički da se izračuna ili je ipak u pitanju samo osećaj, stanje svesti?

Da li obuhvata svako biće na Zemlji ili je ipak u pitanju individualno poimanje?

Sastojimo se uglavnom od krede, uglja i vode…Savršeno izvagana kombinacija svačega i ničega a opet toliko falična.

Ova priča je savršeno kratka da bi bila nesavršena.

Ili ipak ne…

View original post

hug2Sećate se, to je ona zaboravljena disciplina ljudskosti kad se sretnete na ulici sa nekim koga dugo niste videli ali vam je drag, sama njegova pojava izazove osmeh i raspoloženje, to isto izazovete i vi u njemu, pa se obradujete bez namere, bez posledica?
Zagrlite li se onda?
Onako, jako, jako da puknu kosti?
Ne mislim na podrazumevajuća grljenja porodice, rodbine i bliskih prijatelja. Mislim na zagrljaj umesto „baš mi je drago što postojiš!“
Nema tih reči utehe, saveta i podrške kad mi je teško koje mogu učiniti više od jakog, širokog zagrljaja.
Nema ni te sreće, ushita i radosti koju mogu podeliti na pola ako čvrsto ali nežno ne zagrlim.
To je onaj osećaj kad si u delićima trenutka svestan otkucaja tuđeg srca, pljuskanja krvi o zidove vena; kad ti je jasno da niko nikom nije stranac, da niko nije ni bolji ni gori. Jedni drugima smo potrebni da se međusobno podsetimo koliko je važno i dobro što smo tu, ovde, sada, takvi kakvi smo.
Zagrljaj je umetnost slobode, nešto poput spajanja neba i zemlje u unoj bliskoj a udaljenoj liniji koju zovemo horizontom, jasnoća savršenstva celog samo ako ga čine dva savršena spajanja.
Zagrljaj, to je najvernije a najčednije spajanje dvoje ljudi koji osete potrebu da se zagrle.
Tužno je samo što je i zagrljaj pao u korpu za prljav veš.
Dozvoljeno ti je da mirna srca grliš samo zakonom propisane.
Ako zagrliš drugaricu, možda ste lezbejke.
Ako zagrliš druga, možda ste švaleri.
Ako zagrliš prodavačicu na pijaci, možda ti je dala vezu zeleni za DŽ.
Ako zagrliš bilo koga ko ti je samo drag, garant imaš neke zadnje namere!
Šta god lepo da smo izmislili, upropastili smo predrasudama.
Da se ja pitam, zakonom bih zabranila rukovanje a uvela zagrljaj kao zvaničan pozdrav.
Umesto „izvini“ –zagrljaj. Umesto „čestitam“ –zagrljaj. Umesto „ žao mi je“ –zagrljaj.
Kad s takvom lakoćom okrećemo leđa jedni drugima, ne bi nas mnogo stajalo ni da se zagrlimo. Prirodno, najprirodnije, pa da se po zagrljajima prepoznamo.
Grlite se, ljudi!
Što se više grlimo, manje će nam se čuditi.

Autor – Jelena Milenković Mladenović

Autor

Treći rod

Posted: March 2, 2015 in pozadinska buka

Retko se oglašavam na aktuelne teme. Možda ste to i primetili. Jednostavno, koliko god one bile aktuelne, trudim se da iskuliram i u naletu britkog jezika, i još brže tastature, ne uvredim nekoga.
Noćas to nije slučaj. I pravo da vam kažem, ko se nađe uvređen, zabole me. Prosto.

A sada, da vas pitam nešto, veoma aktuelno.
Kako se bre odjednom većina vas i u promenu pola razume?
Nije vam dosta što ste po struci lakireri, metaloglodači, ručni slovoslagači, a po opredeljenju ekonomisti, pravnici, elektroinžinjeri, pedijatri iz hobija, sad se naprasno i u plastičnu i estetsku hirurgiju razumete? Da nije mnogo, a?

Poznajete li nekoga ko je promenio pol?

Znam jednu osobu, koja se rodila kao žensko. Do svoje dvadesetosme godine, nije umela da spozna svoju ličnost. Naravno, kod nas je sve tabu, ipak je ovo Srbija, zemlja zdravih ljudi, pa shodno tome nije imao ko da joj pomogne, počevši od porodice, pa do stručnih lica.

Da je neko možda od vas stručnjaka tada potegao iz svog virtuelnog sveta ovu temu, verovatno bi ta osoba došla do rešenja mnogo ranije. Ukazali bi joj na čojstvo, junaštvo i ostala sranja koja od sinoć pominjete, osoba bi izvršila suicid, i eto ga, jedan degenerik manje među nama normalnima. Međutim, slučaj se odvijao drugačije.

Osoba je radila teške muške poslove u jednoj gradskoj firmi, da budem preciznija, vukla reflektore i kablove, mnogo brže i spretnije nego rmpalije i muškarčine koje su zajedno sa njom radile. Nisam napomenula da ta osoba do svoje dvadesetosme godine nikada nije imala intimne odnose, jer se osećala kao muškarac, a razvijala kao žena, naravno.

Elem, da skratim….

U pomenutu firmu su stigli neki ljudi iz Luksemburga da postave izložbu. Devojka koja je došla i donela postavku svojih skulptura, spontano se zbližila sa osobom o kojoj vam pišem. Ni sama nije znala zašto, bila je heteroseksualka, ali se na prvi pogled zaljubila u ženu koja vuče reflektore. Zajedno su otišle u  Luksemburg, posavetovale se sa lekarima, i osoba koja je čekala skoro tri decenije da shvati šta sa njom nije kako treba je promenila pol. Život je krenuo drugačijim tokom. Devojka iz Luksemburga se nakon operacije udala za čoveka u koga se zaljubila tokom postavljanja izložbe u Beogradu i oni su i dan danas u srećnom braku.

A vi?

Imate li, ako ne brak, onda bar vlastiti život?

Gutate li vijagru ili vam se diže?

Da li ovlažite ili kupujete lubrikant na vodenoj bazi?
Važno da palacate poganim jezičinama i sudite drugima.

I da, crnogorac će promeniti pol, dobro ste pročitali u žutoj štampi, jer šta bi drugo pa čitali?

A sad slobodno nastavite da ispirate usta i bulaznite o čojstvu.

Razumete se ko Marica u kriv kurac.

blog3Trudim se, Morisa mi Ravela, da nađem kod svakog neki, makar i minorni, razlog za poštovanje. Ni zbog čega drugog,do zbog mog ličnog mira. Ne prija mi kad ima neko ko mi ide na živce. Onda sednem, razmislim, nađem taj kamen spoticanja i zafrljačim ga u majčinu. Što bi me neko nervirao ako mogu da eliminišem razlog neslaganja? Ljude već ne možeš da eliminišeš. I ona glupa slamka za koju se mnogi ‘vataju, ignorisanje, veze sa životom nema. Nikog niti možeš niti treba da ignorišeš. Zašto bi? To samo znači da te nešto u vezi njega kopka, riljka, preorava i seje loše raspoloženje. Nikad nije do drugih ljudi, uvek je do nas samih.
Ali ne mogu da pomognem sebi kada su u pitanju:
Ljudi s dvostrukim aršinima:
– Soj koji radi apsolutno iste stvari koje javno pljuje. Tajno i oprezno. Mutljavine i bezveznjaci. Oni što za sebe uvek imaju opravdanje –„jadni su“, „morali su“, „nisu imali sreće“. Moralisti koji flertuju. Pacijenti koji prepisuju lekove. Šoferi koji u kabinama drže slike Monea, da vide putnici, a golih žena kad putnici izađu.
Ljudi koji protivreče sopstvenom delanju:
– Fela koja ‘oće ‘leba preko motike. Golim okom, mala je razlika između ambicioznih i vrednih i tih, koji dobijaju sve što zamisle klasičnom emotivnom manipulacijom. A onda hoće još. I još. Pa još. Primer: Snajke koje kukaju na svekrve i pritom se kunu da ne žive u zajednici iako su se uvalile na sprat kuće koju je gradila ta ista svekrva. One tu unesu samo ljupka dupeta, kesu krpica i šapu na sinu. Al je problem ako svekrva prigovori.
Ako ti smeta, kupi sebi stan.
Ako nemaš čime, jebiga. Prilagodi se, ne pljuj ruku koja te ‘rani!
Likovi koji dobiju posao preko veze a onda na sva usta pljuju dobijanje posla preko veze.
Čike koje su dobile stanove od Tita al su ubeđeni da su ih stvarno zaradili.
Svi koji isključuju faktor sreće u tome što imaju a da se nisu dobro oznojili.
Ljudi koji procenjuju ljude na osnovu tuđih priča:
„Meni se čini da je ok, al Mika mi rekao…“, „Stvarno?! Majke ti?! Ma, nemoj mi reći! A ja, naivan, mislio da je dobar…“ Ne, ti, glup, misliš da je u pravu taj što ti soli pamet. Koliko god ti prenosilac vesti bio blizak, on nije ti! Znači, uvek postoji mogućnost da to što je njemu so, tebi može da bude melem na ranu. Svi ti razlozi na kojima se temelje ogovaranja umeju da budu truli plod mašte ili puste želje ogovarača. Najčešće se ogovara bolji; o boljem se „znaju“ raznorazne neistine, boljem se pripisuje reči koje nije rekao, stvari koje nije uradio, ljudi koje i ne poznaje, misli koje nije pomislio. Ako misle da je neko gori, pripadnici ove vrste uglavnom ga hvale zbog tako običnih stvari, da kad ih slušaš, nije ti jasno da li te prave budalom ili su samo moroni. Ako misle da je neko bolji, klimnu glavom, potvrde, pa utišaju: …“ali…“ Čim čuješ to „ali“, pripremi se na niz besmislenoća, često upakovanih u priču kojoj je lako poverovati. Ako nasedneš, upravo si stao u red da se i o tebi jednom pričaju „istine“ u poverenju.

Trudim se, Franca mi Lista, da nikog ne ignorišem, da me niko ne nervira. Zato navedenima kažem šta mislim o njima, kad god mi se ukaže prilika, pa oni počnu da ignorišu mene. I svima lepo. Nit sam ja izdala svoje principe, nit su mi u vidokrugu oni koji bi mogli da mi idu na klinac.

Autor – Jelena Milenković Mladenović

Autor

Skoči pičko

Posted: March 1, 2015 in divlji u srcu

Gospel of Lestat Gianni

                                                         (slika uzeta sa net-a)

U Svilajncu, čovek se popeo na vrh zgrade i između ostalog pretio samoubistvom.

Okupljena masa ga bodrila da skoči.

Kako ste vi ljudi skurcali.

 

Da li shvatate da će vam karma ili ako više volite Bog, ovo sve naplatiti?

Da li je to osnovni problem na ovoj planeti?
Ljudi su izgubili veru u sve a samim tim i strah.

Izgleda da je nama stvarno potreban osvetoljubivi bog koji će nam jebati sve po spisku, samo da bismo ponekad i bili nešto više od primitivnog čopora.

 

Ako činimo dobro isključivo zbog straha od posledica ako bismo uradili nešto loše, onda stvarno imamo ozbiljan mentalni problem.

 

Ne želim stvarno da mračim niti da patetišem ali stvarno imam utisak da sam okružen izuzetno primitivnom vrstom.

Možda sam i ja kreten što me svašta zanima i što me svašta pogađa.

View original post 96 more words